Uporabne vsebine

Kako je bilo super jednostavno kad sam sina sama previla i obukla. Jedan dva tri i bio je spreman za nove avanture. Ali došao je period kada je morao da se osamostali i da ga naučim da sam oblači čarape, majicu, pantalone, jaknu ... Od prve do druge godine uspešno je sledio uputstva i uvek sam mu u tome pomagala. Došla je ona čuvena faza „Sam ću!“, između druge i treće godine, na koju sam bila ponosna, ali to je značilo da će se oblačiti pola sata, da će mu smetati baš te čarape, da neće drugu nego Spiderman majicu. Kada se konačno obukao, počeo je da se obuva, što je takođe trajalo... i trajalo... i trajalo... 

Možete li da zamislite majku koja se žuri na posao, a njen sin oblači treće čarape, dok u međuvremenu pomalo spava i nije ga briga što prolazi vreme? Dok sam bila na iglama, da li će moći na vreme da završi sve, pronašao je automobil sa kojim je hitno morao da se malo poigra. Kada sam želela da ubrzam proces, dobila sam čvrst odgovor: „Sam ću!“ Duboko sam uzdahnula, govoreći sebi da moram biti strpljiva i verovati u njega da će konačno krenuti u vrtić obučen i obuven. Dala sam mu do znanja da sam tu ako mu zatrebam i posvetila se nečem drugom dok sam jednim okom gledala kako mu ide. Naravno, zakasnila sam na posao, a koleginica me je posavetovala na navijem sat koji minut ranije, kako bi lakše provela jutro i kako ne bi sve vreme jurila svog puža. Jer je i dan danas, godinama kasnije, pravi puž. 

Kao mališan savladao je i veštinu oblačenja, obuvanja, ali za sve mu još treba baš puno, puno vremena. U međuvremenu je razmišljao, menjao izbor pantalona, te se priseti da nije napravio frizuru sa gelom, i tako vreme prolazi i prolazi. Ponekad vidi priču koju odmah mora da napiše u svesku ili pokuša da uštine još nekoliko minuta za poslednje nepročitane stranice u knjizi. Ako mi je to u početku smetalo, danas mi ne smeta. Jer je sve to deo njega, takav ritual je samo njegov i zato uvek vodi do pozitivnog rezultata, pa u tome nema ništa loše. 

Prihvatila sam ga takvog kakav jeste, čak i ako nije brz kao ja. Jesam, mada biste očekivali suprotno, jer sam žena, vrlo se brzo spremam i pridržavam se dogovorenog vremena, ne volim da kasnim, a takođe ne volim ni kada drugi kasne. Ne stojim satima ispred ormara i ogledala. Moj sin je, međutim, zaista puž, kao što sam gore pomenula. Potrebno je vreme, sve radi zamišljeno, izuzetno tačno, dosledno i polako, kao što sam već sam napisala - lagano, lagano... Tokom godina otkrila sam da je on čista kopija svoga oca. Nisam to ranije primećivala kod svog partnera, ali kada sam se sa tim suočila kod svog deteta, bio je to izuzetno dobar trening za moje živce. Zanimljivo, zar ne? Mnogo nam stvari nedostaje u očima punim ljubavi. Ali nema veze, obožavam ih oboje i bez njih bi mi život bio prazan. 

Kako izgleda kad se spremamo da odemo u posetu nekome? Uvek varam (iskreno se nadam da ne čitaju ovaj blog) i kažem im pola sata ranije pre nego što zaista moramo da pođemo. Tada su pola sata kasnije spremni. I imaju osećaj da kasnimo, i uverena sam da ćemo ponovo biti tačni. Takođe, navikla sam da ne gubim živce i da im ne dišem za vrat. Ne vičem. Šetam po bloku i ćaskam sa našom starijom komšinicom, koja je uvek tu i veoma je srećna ako je neko pita kako se oseća. Saznam sve o njenom danu, a u međuvremenu su se moj gospodin i džentlmen potrudili do savršenstva i ponovo me zapanjili kako fantastično izgledaju. Naravno, ne štedim na komplimentima i onda napokon odlazimo zajedno raspoloženi kako je planirano.

Photo by Helena Lopes from Pexels

Autor: N.K.